Da li ste ikada pomislili da je ljubav kao garderoba?Da, govorili smo da su reči haljine za misli, ali ovo? Zvuči čudno, ali dozvolite da objasnim. Na početku, ljubav je poput nove haljine – uzbudljiva, privlačna, neodoljiva. Nosimo je sa stilom, osećamo se sjajno i puni smo entuzijazma. I, naravno, očekujemo da taj osećaj traje zauvek. Ali, vremenom, možda se ona izgužva, zadrži mrlju koju nije lako oprati, a na krajevima rukava počnu da se pojavljuju tragovi života. I, da budemo iskreni, nije više baš ona ista haljina. I to je u redu!
Ljubav nije samo „sudbinski hitac“, kao što nam filmovi poručuju. Oni ionako češće govore o zaljubljenosti. Iako nas ljubav ponekad pogodi kao Amorova strela i ostavimo tragove u srcu koji traju (a neretko i bole), ljubav je mnogo više od toga. Ljubav je, zapravo, najlepši glagol u našem životu – i to onaj koji traži konstantno prepravljanje, šivenje i – da ne zaboravimo – mnogo pranja i peglanja.
Pitate se: „Kako to misliš?“, pa evo… Mi često zamišljamo da ljubav jednostavno dođe, kao sveti gral koji pronađemo na nekom magičnom mestu. Ali istina je da ljubav zapravo biramo. Da, dobro ste čuli. Volimo onog koga biramo. A ako se pitate da li je to lak zadatak – naravno da nije! Jer, kako onda objašnjavamo ljubav prema nekome ko nam ne donosi samo cveće, već i povremeno izaziva neku malu oluju u našim životima? Ili kada volimo, ili mislimo da volimo, nekoga ko je otvoreno zao i povređujuć prema nama?
Ljubav nije samo lepa i samo prijatna
Da, ljubav nije samo „lepota, udobnost i sigurnost“. Da li ste primetili? Ljubav nas tera da izađemo iz svoje sigurne zone, kao kad odlučimo da pomerimo stolicu da bismo imali bolji pogled na zalazak sunca – pa makar morali da stojimo neko vreme. Ljubav nije uvek o tome da budemo u nekoj ugodnoj zoni komfora, već i o tome da budemo spremni da se isprljamo i potrošimo malo više energije i da, ponekad, radimo stvari koje testiraju naše granice. Ali, hej, to je samo dokaz da ljubav nije pasivna – ona traži aktivno učešće!
I sada dolazimo do najlepšeg dela: ljubav nije samo stvar odnosa sa drugima, već je i stvar odnosa sa sobom. Da, da – ako ne možemo voleti sebe, ne možemo ni voleti druge onako kako želimo. Ovo je kao kad želite da podelite poslednji komad čokolade sa nekim, ali ga nemate. Ne možete deliti ono što nemate! Ljubav prema sebi nije egocentrična, nije ni sebična – ona je jednostavno nužna da bismo mogli da volimo na zdrav način. Zamišljajte je kao temelj na kojem gradimo sve ostale ljubavi – od partnerskih do roditeljskih, prijateljskih, pa čak i ljubavi prema svetu oko nas.
I, na kraju, ljubav nije nešto što imamo, pa trošimo, pa nestaje. Ljubav je kao voda u reci – ona se ne troši, ona se samo kreće, teče, prilazi novim mestima, a ponekad se mora i ponovo napuniti iz drugih izvora. I to je u redu! Naša sposobnost da volimo raste – sve dok smo voljni da uložimo trud, da radimo na sebi, da se suočimo sa sopstvenim nesigurnostima i da otvorimo svoje srce za nepoznato.
Zato, sledeći put kada se zapitate „da li mogu da volim još više?“, odgovor je: Da! Ljubav nije statična – ona je promena i stalni proces, sa jedne strane, i naša prava priroda, sa druge. A sve što je potrebno da biste krenuli na to putovanje jeste – odluka da volite.
Ljubav i žrtva- neraskidive ili nespojive
Ljubav ne podrazumeva žrtvu! Šok, znam. Ona je antipod žrtve! Pogledajte ljubav -ona je slobodna i ne traži da iko pati. Kada govorimo o žrtvi, često zamišljamo nešto veliko, bolno i herojsko. Ali šta žrtva zapravo znači? Žrtvovanje gotovo uvek podrazumeva patnju, a ta patnja – koliko god plemenito izgledala – zapravo nikome nije potrebna. Ljubav, sa druge strane, ne da jeste potrebna, već je osnovna potreba, poput vazduha ili vode.
Kada volimo, mi ne patimo. Mi rastemo. Ljubav nas pokreće da dajemo ono što imamo, ne zato što moramo, već zato što želimo. Zamislite roditelja koji odlučuje da spasi svoje dete, makar to značilo da će oni sami ostati bez ičega. U takvom trenutku, nema patnje ni ogorčenosti – postoji samo zahvalnost što su imali priliku da učine nešto neprocenjivo.
S druge strane, ako se kao roditelji odreknemo nečega što nam je zaista potrebno i onda osećamo gorčinu – Zar niko ne vidi koliko se žrtvujem? – to više nije ljubav. To je računanje. A ljubav i matematika ne idu zajedno. Ljubav ne zna šta je dug, jer ona daje iz obilja, ne iz obaveze.
Upravo zato kažemo da je žrtva suvišna. Niko ne traži vašu patnju, jer ona ne doprinosi ničijem životu. Ali vaša ljubav – to je druga priča. Ona je poput kiše na sušnoj zemlji, nešto bez čega ne možemo opstati. Ljubav nije „evo ti, pa mi vrati“, već „evo ti, jer me ispunjava da ti dam.“
Kada mislimo da se žrtvujemo, često stvaramo očekivanja. „Ja sam učinio ovo za tebe, sada si ti dužan da se ponašaš kako ja želim.“ Ali to nije ljubav – to je trgovina. I u takvom odnosu niko nije srećan. Ljubav, s druge strane, oslobađa i nas i druge. Kada volimo, mi ne zahtevamo, već delimo.
Žrtva je teška, dok je ljubav je laka. (Sa druge strane, zajednički život nije samo ljubav, to je i posao) Ljubav nas nosi i pokreće, dok nas žrtva vuče na dno. Zato je važno da shvatimo razliku: niko ne traži žrtvu, dok je ljubav potrebna svima. Kada to shvatimo, život postaje mnogo lakši, jer ljubav nije patnja – ona je dar koji uvek ostavlja prostor za radost.
Ljubav nije žrtva, a nije ni kontrola
Ljubav i kontrola su kao miš i mačka – jednostavno ne idu zajedno. Ljubav je toliko moćna da nas prvi dodir nečije topline, pažnje ili čak odsustva istih oblikuje za ceo život. Kao da taj trenutak napravi skicu našeg srca i odnosa prema ljubavi. Problem je što ta skica ponekad liči na loše parkiranje – usko, ukočeno i nikako da se ispravimo.
Tako često naučimo da ljubav znači kontrolu. Ako voliš nekoga, moraš ga/je držati na oku i u suptilnoj zamci, jer šta ako pobegne? Ili još gore, šta ako ti ne uzvrati ljubav? I tako kreće priča: od koga više voliš, mamu ili tatu do proveravanje poruka, analiziranje izraza lica („Da li me voli? Ili je samo umoran/a?), pa čak i sitni testovi ljubavi poput onih famoznih: „Ako me stvarno voliš, onda ćeš…“ (pa doslovno sve što vam može pasti na pamet).
Ali istina je da ljubav ne može da raste u senci kontrole. Kontrola je poput one teške plastike kojom pokrivamo cveće zimi – umesto da ga zaštiti, uguši ga. Ljubav živi i cveta samo u slobodi. Kada pustimo nekoga da bude ono što jeste, bez da pokušavamo da ga oblikujemo prema našim očekivanjima, tek tada vidimo pravo lice ljubavi. A očekivanje je majka svih zaje.., ovaj čudnih ishoda.
Zamislite ljubav kao pticu. Ako je držite previše čvrsto, ugušićete je. Ako je pustite, može da odleti – ali ako se vrati, znate da je stvarna. I tu je magija jer ljubav koja je prisutna nije stvar kontrole, već slobode.
Zato, sledeći put kada vas obuzme želja da „proveravate“ ljubav, zastanite i zapitajte se: da li želim da volim ili da posedujem? Jer ljubav je moguća samo kad je slobodna, kad ima prostora da se širi, leti, i – ponekad – pravi neuredne, ali prelepe krugove po nebu našeg života.
I zapamtite, kontrola isključuje ljubav. A ljubav, ta divna, slobodna, nepredvidiva sila – ona je sve što nam zaista treba.
Оставите одговор