Promena – neraskidivo vezana sa strahom od iste. Gotovo nikada je nemaju deca koja su odrastala uz osećaj sigurnosti. Ali ni oni koji su, rečima Alana Forda, bili spremni na sve, jer su ništa već imali. Dotiče najdublje (i suprotstavljene) delove nas – želju za promenom i istovremeni otpor prema njoj. I kakvo god da je naše pojedinačno iskustvo, važno je znati da se promene plašimo ne zato što mislimo da će biti gore, već zato što promena često menja sve. A to sve je prvenstveno naš doživljaj stvarnosti.
Oni koji se ovom temom nisu ranije bavili vrlo često imaju strašan strah od nje. Ne vole čak ni da se pominje. Duboko u sebi svi znamo da se ne može promeniti i ostati isto.
Promena je, zapravo, jedna od dve izvesnosti života. Druga je smrt, konačna i nepromenjiva. U tom smislu, strah od promene i smrti duboko su isprepletani. U svakoj promeni odričemo se, ili ostavljamo, jedan deo nas, da bi se novi rodio i živeo. To ne znači da ne možemo imati sve, niti da moramo žrtvovati nešto što nam je važno. Promena nas poziva na preispitivanje i bolje razumevanje sebe i sopstvenih vrednosti. Već znamo da se i vrednosti i načini ispoljavanja kroz život menjaju, zar ne?
Strah od promene kao strah od greške
Dokle god ne pogledamo izbliza taj strah od promene, teško da ćemo im se radovati. Neosvetljena, ova tema nas uznemirava ili užasava. Toliko puta mi se desilo da promena bude baš velika (o da, baaš sam ih imala) i da rezultati iste budu neuporedivo bolji nego što sam mogla i da zamislim. Najčešće, ne odmah. A čini mi se i da je najteži deo donošenje odluke da sam spremna na promenu. Taj osećaj da put iščekuje moj korak. Samo što ponekad promena nije pitanje izbora, već nužnost, naročito kada smo dugo živeli nepromenjeno. Kada smo uljuljkani u osećaju da samo tu pripadamo. Kao sa poslom, priželjkujemo novi, ali nam opraštanje od starog teško pada.
Istorijski gledano, greška je bila nešto strašno. U stvari greh. A pojam (po)greške se pojavilo tokom industrijske revolucije. Suštinski, označava samo trenutan rezultat koji nam se ne sviđa. Ne konačnost ili presudu. To je obuhvatao pojam greha, još ranije. A greh i greška bili su praćeni osudom i odbacivanjem. Ako se setimo da je u drevna vremena najstrašnija kazna bila progonstvo, a ne smrt, jasno je zašto toliko ne želimo da napravimo pogrešan izbor. Na sve to dolazi i koncept školovanja koji nas uči da grešku sledi kazna. A istinski, ništa novo nikada nije otkriveno bez pokušaja i rezultata koji nam se baš nisu dopadali. Bilo da pričamo o religijskom konceptu greha ili o društvenim sankcijama za „pogrešne“ izbore, kroz vekove se usadilo osećanje da grešiti znači biti osuđen. Ali greška nije isto što i usud. Niti promena mora da znači da smo negde pogrešili. Često znači upravo suprotno – da smo sazreli za sledeći korak.
Kako dolaze odluke?
Ah, kako bismo voleli da uvek imamo vremena da promene doziramo, da ih lagano biramo. Ali često one dolaze u paketu – čekaju na vratima i ulaze bez kucanja. Najčešće onda kada smo ih predugo odlagali. Kao nagomilani račun koji jednom mora biti plaćen. I tu dolazi ono što nas često uzdrma – kada sve miruje, mi verujemo, imamo iluziju, da smo mi ti koji kontrolišemo. I vrlo smo ponosni na to. Kada dođe oluja, shvatimo da nismo ni približno toliko u kontroli koliko bismo voleli. Najčešće, ispostavi se da odluke ne donosim mi, bar ne one najvažnije, već same „dođu“ u pravom trenutku. Pomislite samo, koliko ste se puta lomili da li ili ipak ne. I onda se nešto dogodi i kristalno vam je jasno ili ka čemu ili od čega idete. Odluka, naprosto dođe sama.
Razum, kontrola i inteligencija
U teoriji, inteligentni ljudi bi trebalo da se najbolje nose s promenama. U praksi, često imamo najveći problem jer im je razum previše dragocen da bi ga predali neizvesnosti. Kada um bude potvrđen kao najjači alat, teško ga je staviti po strani. Naročito kada ne razumemo da mi nismo naš blistavi um, već da je on naš. A promena retko kada dolazi sa jasnim uputstvom za upotrebu. Problem je što promena traži fleksibilnost, a ne isključivo analizu. Oni koji sve racionalizuju ponekad ostanu zarobljeni u beskonačnom promišljanju. Previše je nepoznatih i promenjivih faktora i u pokušaju da obezbedi preživljavanje, naš um ponekad ostane zaglavljen u traženju optimalnog rešenja i beskonačnih ponavljanja proračuna koji ne mogu biti izvedeni. A tada na scenu stupa ONA!
Intuicija kao vodič kroz promene
Šta ako intuicija zna više nego što mi mislimo? Šta ako je upravo ona način na koji donosimo odluke onda kada ne možemo da ih objasnimo? Svi imamo trenutke kada smo nešto jednostavno znali, iako nismo mogli da objasnimo kako. U svetu u kojem se racionalno često favorizuje, lako zaboravimo da je intuicija naša unutrašnja navigacija. Ponekad je dovoljno samo oslušnuti je, umesto da se uporno oslanjamo na kalkulacije. Za to je nužno osluškivati i verovati sebi. A poverenje u sebe, iako je urođeno, je nešto što se retko zadrži u odraslom dobu samo od sebe.
Promena kao talas
Lično, promene doživljavam kao talas. Jeste li ikada plivali u stvarno visokim talasima? Onima koji vas zarolaju? I koliko god da ste snažni, koliko god da ste dobar plivač, ne možete ostati na površini. Ali ako suspregnete strah od gubitka kontrole i pustite da vas talas preplavi, to je prelepo iskustvo. Čim prođe, opet ste na površini. Čekate sledeći ili birate trenutak da bezbedno izađete na obalu (a to je posebna veština koja ne trpi neodlučnost). Tako se i promena lakše prebrodi kada se prepustimo.
Promena je sigurna – i to je dobra vest
Podsećanje na neminovnost promena može delovati zastrašujuće, ali zapravo je oslobađajuće. Nekada nemamo sve resurse kada se upuštamo u avanturu, ali telo i um su pametni – adrenalin se luči kada nam je potreban, odluke sazru onda kada dođe trenutak. Baš kao i jagode. I to je možda najlepši deo – što smo u svakom trenutku sposobni da se nosimo s onim što nam život donese. Možda ne uvek elegantno, možda ne uvek odmah, ali uvek – dovoljno dobro.
Оставите одговор