Svi imamo unutrašnju, prirodnu meru – unutrašnji kompas koji nas vodi kroz život. Međutim, kako vreme prolazi, mnogi od nas taj kompas zamene GPS-om tuđih očekivanja. Pa, naravno, šta mi i možemo znati, kad neki „stručnjak“ uvek zna bolje, zar ne? Spremaj maske, zna se kako/šta/kad mora/treba…. ne zanovetaj! Ali avaj, koliko puta smo se zeznuli jer nismo poslušali taj unutrašnji glas koji šapuće: „Ne radi to, bićeš budala!“ ili „Da, sad baš jeste trenutak da se pokreneš“
Prirodna Mera i Intuicija
Prirodna mera je poput supermoći koju svi dobijemo na rođenju, ali većina nas zaboravi da je koristi jer… pa, odrasli smo. Intuicija je kao onaj stari prijatelj koji se retko javlja, ali uvek ima najbolji savet. Nažalost, često ga ignorišemo jer nam logika kaže: „Slušaj tuđe savete, oni sigurno znaju bolje!“
Recimo, kada ti osećaj kaže da se ne upuštaš u razgovor sa rodbinom o politici/braku/vaspitanju dece na porodičnom ručku, a ti svejedno kreneš – pa, znaš kako to završi.
Kartezijanski Pristup i Njegova Ograničenja
A sada malo filozofije! Dekart je rekao: „Mislim, dakle postojim“ i civilizacija u kojoj živimo ne samo da favorizuje logiku, već je jedinu ozbiljno razmatra. I super, Rene, ali šta radimo sa svim onim osećanjima koja ne možemo da objasnimo? Kartezijanski model sveta nas uči da je vrednost celine jednaka zbiru delova, ali kvantna fizika kaže: „Nope, cela stvar je više od toga.“ Zamislite tortu – nije samo lešnici, šećer i jaja. To je magija. Isto važi i za nas.
Poverenje u Sebe i Preuzimanje Odgovornosti
Kad naučimo da verujemo svom osećaju, prestajemo da budemo uvezeni vozači sopstvenog života. Ali hajde da budemo realni – poverenje u sebe dolazi sa praksom i mnogo „Aha!“ i „Auć“ trenutaka. Na primer, odlučiš da ne ideš na dejt sa nekim ko ti u poruci piše „neznam“ umesto „ne znam“. Ili kada odabereš da ne kupiš sumnjivo jeftinu tehniku jer ti intuicija kaže da će se pokvariti pre nego što ga upališ.
Autentičnost i Maske kao Alati Slobode
Mnogi moji sagovornici veruju da da bi bili autentični moraju da odbace sve maske. Ili da okolina ne ceni dovoljno njihovu autentičnost i neposrednost. Što je sve ok, dokle god ne živimo među ljudima i prilično smo nezainteresovani za druge. Ali znate šta, maske, same po sebi, nisu loše. One su kao rezervni točak – ne koristiš ih stalno, ali su tu kad zatrebaju.
- Maske kao zaštita: Zamislimo hirurga koji se suočava sa žrtvom teške saobraćajne nesreće. Da on u tom trenutku krene da histeriše, svi bismo se pitali: „Ko je ovde doktor?“ Maska pribranosti mu omogućava da obavi posao.
- Maske kao skrivanje: Kad koristiš masku da ne pokažeš koliko si povređen, to može biti pametno u društvu manipulativnih ljudi. Ne želimo da otkrivamo slabe strane koje mogu da budu upotrebljene protiv nas (bar ne dok ne naučimo kako da NE MOGU da se upotrebe u takve svrhe). Sa druge strahe, ako je odnos zdrav, skini masku! Ne želiš da živiš kao sopstveni avatar!
Sloboda kao Izbor
Sloboda nije „radim šta hoću“, to je „znam šta biram“. Kada razumemo svoje osećaje i posledice svojih odluka, biramo svesno. Na primer, možeš da biraš autentičnost i kažeš prijatelju da nemaš energije za izlazak, ili možeš da staviš masku i izvučeš se uz: „Uh, imam nešto hitno!“ Sloboda je u tome što znaš šta ti je važnije – odmor ili društveni poeni.
Ako nismo toliko prosvećeni da svetlimo po danu, život je kao igra u kojoj biramo maske i trenutke autentičnosti. Kada znaš kako i kada da ih koristiš, postaješ glavni glumac sopstvene predstave. Ili, kako bi Dekart rekao: „Mislim, dakle biram.„
Pitanje za kraj: Kako ti koristiš svoje maske? Da li si reditelj sopstvenog života ili još uvek tražiš scenario?
Оставите одговор